Moja poezija

Rukom svojom uzmi me za ruku,
osmehom mi suze obrisi.
Gledaj me i govori sve tise.
Neka nam hleb i ovo vino
buducnost ispise.Ostavi proslost
nek zakrpi sve nase rane, a onda
se okreni i idi…u neke bolje dane

Kad shvatis da je za sve
potrebna samo misao da bi
reku slusao kako tece…da
osetis sta drvo ti prica, liscem
i granama svojim, da
procitas slova sto neko je napisao
na kori njegovoj,ne bi se
misli tvoje u zver pretvarale.
Kad shvatis,upitaj se,
bar samo na tren
da li je usamljenost nasa
od ljubavi bolja.

Da li ce stići do tebe?
Ova pesma ljubavi moje,
o sjaju zvezdanog neba,
snovima,slatkim i divnim.
Ne sumnjam vise ni trena.
Jer u meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
sto tvoje oko ko beskrajno nebo ima,
greje i gazi sve daljine.
Samo se pitam tiho, dok niti šaraju sne,
Ti svetlosti tame moje
hoće li zaista moći?

Potraži put...
Kad me se setis...
jer na litici zivota ja stojim,i
sa strahom gledam na zivot
kao na uzburkano
more sto kad na stene se odbija
samo morsku penu ostavlja.
Seti se da moje srce kuca kao svetionik,
i tvom srcu pokazuje put..
Potrazi me,i seti se, i govori mnogo
ne govoreći ništa..
A ja cu te slušati drhteći..

Otkriću ti jednu tajnu ,
poznajem tajni prolaz u svet snova.
Odvescu te na mesto gde vreme stoji,
na drugoj strani sna.
Pricacu ti o muzici koju jos nisi slusao,
o prirodi kakvu jos nisi video,
zatvorenih ociju sve jasno ces videti,
pusticu te da zaviris u moje misli.
Izmamicu osmeh na tvojim usnama,
ne boj se, tamo bola nema
samo cemo biti milion svetlosnih
godina izvan ovog dana.

Blesave misli mi setaju glavom,
Smisljam plan da te izvucem iz
tog klanca, gde smrznuto more
polomilo je jarbol tvog camca.
Sacuvah onu magicnu prasinu
u dzepovima svojim.Mozda cu
preleteti sve i sleteti pravo u
tvoj zagrljaj. Nemoj se iznenaditi
kad oci otvoris.

Ovo pisem za tebe, za tvoje oci u mojima.
Pisem o tvojim recima koje imaju slatkocu
polena.Recima koje donose mi mir i stvaraju
med na mojim usnama.Ne smem te zvati
ljubavi, jer ti vetar to moze doneti i svaka
neizgovorena rec zaustavljena mi je u grlu.
Ti si moja svetlost ko voda biserna,
ti si moj san o beskrajnom plavetnilu
o kome ja ne smem pisati.Ti si Andjeo u
bajci jedne zene.
Eh, pusto vreme,
sve vrti u krug …i mir,i vetar, i vodu
samo jedno znam…kad jednom odu….odu..

Zamisli jednu sumu, polu magicnu i jedan izvor...
gde snovi se ostvaruju, gde sve mirise,gde ljubav cveta
i dise, daleko od stvarnosti i bola. Odatle ne moras bezati iz
straha, ne moras puziti i moliti za mrvice neznosti sto ti zivot znace.
Tu se uvek mozes vratiti,sakriti od poraza,skloniti od bola.
Ta suma polumagicna…i izvor je u mojoj dusi…
Samo jedno zapamti to je sve na pola.

Jako volim ovu hladnu noc u kojoj
usnih da ces mi doc.
Samo da me ne prevari java, i sutra
svane topao dan i opet da shvatim da
sve je bio san.

Kad bi samo znao da u meni skrivena ljubav ceka
da zapise trenutak kad oblaci otkriju zvezdicu moju,
i kad toplota sunca rasiri latice belog cveta,
kad trava zasusti, i ugledas ptice let,kad sunce se
zaigra svojim zracima.Taj trenutak cekam.
Kad bi samo znao….
da moj dodir je kao cista suza, ogledalo iz dubina...
nemirna tisina,vilina marama svilena...
ne bi me ostavio da ovako dugo cekam…ne bi..

Kad te nema,vreme mi stane.
Ne zelim ovo jutro, ni ovu kisu
sto lupka po mojim prozorima.
Kad te nema,ni ovu hartiju
po kojoj pisem za tebe stih
ne vidim.
Samo mi je dusa
ko paperje laka, ka tebi leti
I nad tvojom senom bdi.

Kako istinu reci da zelim te,
da u nju ne sumnjas?
Kako objasniti zudnju srca,
pokazati snove i dane sanjarenja
o nama. Pokazi mi, reci mi...
Kako pokazati drhtaj duse,
plamen srca i zudnju u prstima,
kako da ti kazem da to nije
zabluda.
Daleko si, daleko da bi znao za
bol duse i ceznju usana mojih, daleko
si, da bih ti darivala radost novog jutra
i neznost svojih usana.
Kako ti reci, da svakog jutra teskom
mukom i drhtavim prstima neodlucno
otvaram kutiju nasih uspomena
Daleko si....sunce moje,daleko si
duhu....duse moje.

Sedim tako i pitam se
Kada ga sve volim..
Da, bas njega…mog duha.
Duha duse moje,koji u
nocima moje strepnje
i slutnje zna da me nezno
zagrli mislima, prigrli ocima i
zavede osmehom.
Zna da me namerno ljubi
bradom od „jednog dana“
i smeje se mojim obrazima
crvenim.
Sedim sama u kuci…osmeh
mi je na licu…nisam sama..
On je tu…moj ghost

Pogledaj oko mene,
zar ne vidis da potop mi je
odneo sve sto sam volela.
Kojim putem sad da krenem
Koji put je pravi?
Pogledaj me, ima li u oku
mom jos zivota zar?
Pogledaj me…
Ne verujes mi..
Ni mom oku…ni slovima..
Ni recima…
Ne verujes mi…a ja i dalje
stojim i pitam se…
Kojim putem…

Pogledaj oko mene,
zar ne vidis da potop mi je
odneo sve sto sam volela.
Kojim putem sad da krenem
Koji put je pravi?
Pogledaj me, ima li u oku
mom jos zivota zar?
Pogledaj me…
Ne verujes mi..
Ni mom oku…ni slovima..
Ni recima…
Ne verujes mi…a ja i dalje
stojim i pitam se…
Kojim putem…

Svaki osmeh je isti, sve ljubavi su slicne,
samo tuga nije nalik na drugu.
Imamo jos samo jednu noc,ali
toliko je tamno…da se i ne vidimo.
Zaspala sam pred jutro na tvom
toplom ramenu.
Tek kad zatvorim oci, ja kristalno
vidim taj tvoj posebni osmeh koji mi
dusu greje i tvoje
razdeljene prednje gornje zube koji
kao biseri rasuti pokazuju put do
tvojih mednih usana.

Kada su noći hladne, kada duša boli
u momentima kada pomislim da me
niko ne voli...kada u meni sve skripi i cvili,
kada u moju sobu udje tama,
tad se zamislim zasto sam tuzna,
kad nisam vise sama.
Dusom milujem tvoju sliku sto na stolu
je mom i znam i osecam da tvoj
osmeh je tu negde...oko mene i
sretna sam sto te imam,sretna sto
postojis negde...i sto si mi dusu sacuvao....jedini.

Slusamo kisu, i
gledamo u list koji upravo pada
različitim ocima
posmatramo drhtaj kapi
i mokre grane. ali
nase oci ne vide isto.
Tvoja i moja ljubav
i sve ostalo
koracaju paralelno
a ipak smo daleko, kao
dve tisine sto odjeka nemaju,
a ipak ih oboje prelivaju boje jeseni.
Kisa i dalje pada
nemarno
po raspolucenim putanjama nasim
koje se ne mogu sresti
Ni na tren

Malo mi nedostaje da cujem taj zvuk tisine,
malo mi nedostaje da u tami
sklupcana sama…
na samoj ivici zivota
ne ucinim taj skok
u beskrajno.
A onda niotkuda pojavis se ti
i ucinis da mi zivot zasvetli,
da mi u oku umesto suze
zatreperi i zasija osmeh…
I malo mi
fali da ti pritrcim, da te
zagrlim…i malo mi fali…
samo malo…da te ludo
zavolim.

Nek' list zadrhti
cim zracak nade zine.
Nek' varaju saputanja
starog velikog hrasta.
Cini mi se,
da u nedrima stipa blizina
Ocekujem te…
dok sat otkucava
vreme na starom zvoniku.
Kad li ces mi doci?

Bez daha na litici zivota stojim,
u danu zlocina,u danu bez vetra,
bez sunca,pod kapom nebeskom,
kroz oblake vecnosti zurim…i
otvorenih ociju sanjam da ce
neke duge…ponovo doci…i useliti
se u moje oci.

I nocas… opet sama bez tebe…
sa tugom sto u srcu se krije
pokusavam zaboraviti.
I nocas…kao i pre,
ista je tuga u ocima, ista rana u grudima.
Ne prolazi bol kako vreme tece,
jer i nocas…kao i mnoge noci pre,
moje srce kao skoljka je,
moj zivot kao pena morska je,
a ljudi senke,sto samo prolaze.
Dolaze i odlaze. Ali ja evo opet
ti se nadam, a znam da smela
ne bih.Razapela sam jedro…i
pustila da vetar me nosi…Ali ja
evo nocas opet gledam u tu zvezdu
usred noci…i nadam se…mozda ipak
jednom opet, …mozda jednom, ipak…

U svetu mojih snova,zivis
samo ti…jedini…
Kada zimske magle padnu,
kada sneg skripi pod tezinom
mojih stopala, kada osetim
tu neodoljivu ceznju za tobom
onda moram nekuda krenuti,
moram…i idem…idem ka
mom vilajetu snova…jer me tamo
cekas Ti

Kada dodje kraj i
reci dobiju prizvuk tisine
zar je još važno gdje si i koliko te ima
i da li je vazno da li je
bila ovo neka drugačija zima,
i da li je vazno da li se pretvaramo da nas
ipak ne vezu…sve one noci bez sna,
i ulice blistave od kise.
Da li je vazno sto dodire tvojih ruku
jos uvek pamtim …sto osecam ritam
tvog srca umesto jastuka…
Da li je sve to vazno..ako dosao je kraj.

Kad kazes da me volis,
da li u tom trenutku znas…
koliko ja volim tebe, jer
moja osecanja su zatvorena kao
ptica u zlatnoj krletki u kojoj
ne mogu rasiriti svoja krila.
Zato uspavaj me, drzeci me cvrsto,
najcvrsce. Preotmi me od svih mojih
unutrasnjih ceznji,radosti,sumnji i
strahova.
Zato dozvoli mi, da te zagrlim onako
naivno, osetljivo,svesno i preplaseno
kao dete…jer kad kazes da me volis,
da li u tom trenutku znas…
koliko ...volim te ja.