Govor duse

Jos jedan dan zaljubljenih je prosao .... i danas sam ovde na starom mestu .... kao Hačiko .

Ljubav je čudna stvar… Danas je sve lepršavo i lepo i mi ušuskani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva a sutra… Šok… Ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu života koju juce nismo poznavali, svi lepi trenutci ispare a u nama ostaje jedino osećaj gorčine,usamljenosti i neobjašnjive tuge… Da li je onda naše srce vredno da ga žrtvujemo zbog nekih lepih zelenih očiju? Očiju koje su tu uz nas,bodre nas i prate kroz život a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a naše srce ostane samo, napušteno i ranjeno…?