Moja poezija

I sta da radim sada sa ovim
recima neizgovorenim dok u
kisno i hladno nebo iznad mene gledam.
Verovala sam da je ljubav
pobeda snova nad stvarnoscu
i da ova hladnoca sto sa hridi
moje duse dolazi…ne dolazi od tebe…
Znam…znam…
svi srecne ljude vole,
ne vole tuzne i tugu koja
za njima vijori kao tek ogrnuta pelerina.
Samo ne znam sta cu sada
sa ovim mojim praznim rukama,
niti sa ovim suzama,
samo ne znam,
ne znam
sta cu sa sobom.

Kolena mi klecaju,

kad znam, da ces da me poljubis,

kao da me ljubis prvi put…

Kolena mi klecaju, jer

ti znas,da cu svaku misao pre

nego cesljem prodjem kroz kosu

zapisati na poledjini belog

lista sto mi ostavi.

Kolena jos klecaju ..

kad znam da uskoro ces mi doci…

Na belom listu crvenom olovkom

bese ispisano….Cekaj me…I ja

cu sigurno doci.

Kad kazes da me volis,

da li u tom trenutku znas…

koliko ja volim tebe, jer

moja osecanja su zatvorena kao

ptica u zlatnoj krletki u kojoj

ne mogu rasiriti svoja krila.

Zato uspavaj me, drzeci me cvrsto,

najcvrsce. Preotmi me od svih mojih

unutrasnjih ceznji,radosti,sumnji i

strahova.

Zato dozvoli mi, da te zagrlim onako

naivno, osetljivo,svesno i preplaseno

kao dete…jer kad kazes da me volis,

da li u tom trenutku znas…

koliko ...volim te ja.

Kada se pogase sva svetla

i kada vise ne budes tu.

Kada budes podeljen

izmedju jave i sna

ja cu te traziti...

kao da te nikada nisam izgubila.

I kada ostanes sam

ti mirno spavaj

jer pored tebe

vecnocu biti ja.

Negde izmedju nemira

negde izmedju dodira

negde izmedju sna i jave

stajacu dugo,

skupljacu komadice dana

i odbrojavati

reci koje mi saljes u tisini ove noci.

Mirisi te noci,

i ljubavi nase,

pretvorilo je nebo

u srebro

setih se…seti se

Zadrhtacu bez sumnje...

ako se ikad budemo sreli

u drugome zivotu,

jer zivot ko tocak je,

zaustavljajuci se,

prepoznacu tvoje oci,

prepoznacu zvuk tvog klavira,

i melodiju koja mi srce dira.

Ali car tvoja nije samo u tome,u tebe

su utkane sve moje svetlosti,

sva nasa mastanja

nasa kucica na obodu neke

plodne stepe sa brezom na

sred dvorista ..

eh..to bih onda bila kompletna ja.

Malo mi nedostaje da cujem taj zvuk tisine,

malo mi nedostaje da u tami

sklupcana sama…

na samoj ivici zivota

ne ucinim taj skok

u beskrajno.

A onda niotkuda pojavis se ti

i ucinis da mi zivot zasvetli,

da mi u oku umesto suze

zatreperi i zasija osmeh…

I malo mi

fali da ti pritrcim, da te

zagrlim…i malo mi fali…

samo malo…da te ludo

zavolim.

Slusamo kisu, i

gledamo u list koji upravo pada

različitim ocima

posmatramo drhtaj kapi

i mokre grane. ali

nase oci ne vide isto.

Tvoja i moja ljubav

i sve ostalo

koracaju paralelno

a ipak smo daleko, kao

dve tisine sto odjeka nemaju,

a ipak ih oboje prelivaju boje jeseni.

Kisa i dalje pada

nemarno

po raspolucenim putanjama nasim

koje se ne mogu sresti

Ni na tren

Male stvari velikim zivot ucine.
Tvoje reci sto mi dusu blaze
u procepu izmedju zivota I zivljena
svako slovo na papiru pamtim
ne brojeci ove dane kada
nisi sa mnom.

Jednom, kad godine prodju,
i kad vise ne budem imala
krepkosti u sebi, tada
kad taj trenutak dodje,
znam da ces mi silno trebati,
da cu te iz sanjalice moje
preseliti da bih
te konacno zaglila...
Znam da ce tada nasa
kuca zamirisati na tek
ispecen hleb,nasom ljubavlju
umesen.

Nemoj da mi uputis vise
ni jednu rec,
cak i ako to želiš.
Sve reci mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pricuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim ocima piše,
pa se sneveseliš,
a vec je kasno, vec si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reci ni jednu rec više,
bojim se da ce i moje reci da poteku
izazvane tvojim
pa ce da se sliju u mocnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da ce iz mene bujica da provali,
da mi nece biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otcutali

Kada te nema, ja jednostavno cekam
i gledam u trag nade sto klizi medju
mojim prstima. Tu sam, cista uma,
svesna svega,jednostavno cekam da
me hod daljine ne odvede jos dalje.
Kada te nema, treba mi dan, pomalo
sanjiv i neispavan, treba mi kraj ovog
ocaja, da ne moram silom osmeh pustiti.
Osecas li i ti u ovu bliskost i zelju kao i ja.
Jer ako prestanem…kada te nema, zagrlice
me tuga a ja molim da vreme izbrise bol

Moram priznati, neiscrpne su visine misli,
neuhvatljive su dubine srca iz kojih sada izlazim,
kao iz sume divlje, u red breza vitkih I pitomih.
Na prolaznom koloseku,
ja jos uvek cekam da me malo nezno poljubis,
da se malo vise tad u mene zaljubis,
da tvoje srce budem ja.
Gde se prosulo vreme,
kad um mi je zdrobljeni,
kad ne umem nacrtati svoje snove
u kojima si uvek ti.
Gde se prosulo vreme,nepovratno.
I opet si tu. Na jedan maleni trenutak,
na treptaj oka…da me ususkas
lepotom,pa se onda
ispod mojih vedja prislonis
i podaris mi nezni osmeh,
nisam te zvala,ni htela,
ali znam da nasa ljubav je besmrtni cvet.

I ovo nije pesma, i ovo nije stih, jer meni je
i dalje strasno ziveti bez njih…
Put potpuno prazan, a mi,tugom obavijeni.
Svako sa svojim mislima o njemu,cuti.
Noc, kad svi bi veseli trebali biti, noc kad
nova godina kuca na vrata,kad svi se ljube,
grle i zele….a mi zavijeni u nedostajanje koje
boli I grize. Tuga se pomesala sa prevelikom
zeljom i mojom svescu, toliko da cini mi se
njegovu senku dodirnuti sam mogla, u nevidljivog
saputnika sam ga pretvorila.
Nikada zvezde nisu bile blize nego tog 31.decembra.
A onda blesak koji se pretocio u more tuge,
krv prosuta,na zutoj zemlji uzdaha,
nestali smo…mi kao mi.
A ti.. ti si otplovio putem daleke svetlosti.
Pravo ka njemu, u njegov zagrljaj.
Jer, sta je zivot, gde pocinje i gde se zavrsava,
da li je zivot ono sto duhom iskusimo,
da li se radujemo ili zbog njega patimo
Jos uvek se pitam ali jedno sigurno znam.
Ja sam duhom iskusila.

Ostace samo ova slova kao svedok da sve prolazi,
da novo vreme dolazi i nove zivote donosi.
Kuda poci, kad svetlost si ti moja,
kad ovaj put je bez kraja,
ko mlin na reci sto tocak okrece
tako me reka zivota polako nosi,
i ovaj zivot mi trosi.
Kuda poci kad ti si toplota moja,
osmeh na mom licu sto mi dusu
greje, jer u meni samo trag zivota
osta da se pozna kao krug na mirnoj vodi.

Kada noć spusti svoje neodlučne
prste na moju kožu,
bosonoga plesem,ples ljubavi,
odbegla od sna,dok me
meseceva svetlost obasjava
i plese zajedno sa mnom.
To je igra u kojoj uvek dobija
onaj ko se ne plaši.
Dodir ljubavi
Iz slomljene case,
na usnama orosenim
crvenim vinom cije kapi
se zaustavljaju na
mojim stopalima.
Sanjiva je sreća o kojoj snim
Tvoji dlanovi topli
Tamo gore,
u toploj tišini.
Zaigracu na kartu
ugladjenih manira
zapetljati se u mrezu svojih
zelja i vratiti se u krevet,
brisem korake,
kao da me nije ni bilo,
cekajuci da me nadjes
jer ja sam senka
koja ostavlja trag
u tebi...

Tiho u noćima...
Dok sanjam s anđelima...
a mesec nestaje
sapćes mi da sve ce biti u redu
Tiho u noćima...
dok jos sunce ne dolazi
sanjam da tvoje usne milujem
I tonem u tihi san
jedini prolaz ka tebi…
Jer ja sam zena koje nema..
Tiho u noćima...i samo u snu.

Nestajem u Tvojim ocima.....osecam se kao dete i uzivam u igri..
Ti si moja hrana, moja ljubav, moje svetlo ,moj glas, moja misao, moja zelja
Ispunio si prostor od zemlje do neba......postao si vazduh koji disem
I kad Te ne vidim....... udisem Te... moj Len...

Ti znas da moj zivot si
moj san,moj osmeh
moj udah i izdah.
Pogled si moj u buducnost,
vodic si mojih misli,
mojih nadanja,zelje da stremim,
da tragam, da ucim i da se lako
ne predam onome sto me slama
Samo jedno ti nikada nece dati
tvoja dama, ne dam te zaboravu
niti dana, za sva vremena,
nikada postati neces ubijena uspomena,
zaboravljena.I nek zivot vodi me
ka prasnjavom putu po kome
kisa lije i vodi pravo u beznadje.
Niceg se ne bojim..sa srcem u
srcu tvom I to bih radje.

Pobeda je kad te sruše,
a ti glavu digneš više.
Tako i ja, mirne duše,
praštam . Zivot je igra.
Za dobrog igrača to je
ko šahovsko polje .

Praštam bez ijedne ružne reči.

Možda ludost moja to je,
ali ipak praštam.
Praštam, jer znam da
On praštati ne zna i
da na tabli života ja
odsada moram biti
lovac na potezu.
Opraštam i ne krijem
nanetu mi bol.
A to što se sada smejem
Njemu u oči to je sol.

Noc, miris cempresa i mora sum
budi u meni secanje na nas..
Tako malo mi znaci novo jutro
i cvrkut veselih ptica,
tako malo mi znaci, jer
ja jos uvek u mraku vidim
siluetu tvoga lica
Kako,da objasnim tu suzu
sto pada .....
Svaka je cista i blista,
pada iz oka bez skoka
brzo se susi,ali dugo,dugo
Ostaje u dusi…
Zasto…zasto bas ti…

Na staroj i oronuloj klupi,
u mračnom delu jednoga parka,
gde je ljubav počela da pupi
kad beše priznata želja žarka,
sedelo je dvoje zaljubljenih
i vodilo razgovore neke,
srca svetlih, čistih i iskrenih
gledajuci nebo,snivajući oblake daleke,
kako zajedno na njima plove
na ono mesto što se Raj zove.

'Od sveg cveća u toj leji,
najlepša je ruža
svaki drugi cvet pred njom uvene,
ruži ružu moje srce pruža,
simbol večne ljubavi, vatrene.

Ne pricaj…molim te cuti…
Nase ulice i danas pricaju pricu o nama,
jos uvek u njima odjekuju koraci nasi..
Krijemo se da nas niko ne vidi...
trebamo jedno drugo...ocajnicki...
jer jedino kad smo zajedno
mi znamo ko smo i sta smo.Jedino tad.
Dovoljno je samo pomisliti na tebe
i ono što mi je bilo mrsko postaje mi drago,
ono što je bilo teško postaje lako...
Zbog tebe zelim da se menjam.
Zelim postati bolja,
zelim pobediti sve svoje mane i slabosti.
Ne pricaj…molim te cuti…
Jos mi usne bride od poljupca…
osecam tvoje usne na svojima…
tražim tvoje lice u moru drugih lica
i svaki tren se nadam
da cu ga negdje ugledati.
Ne pricaj…molim te cuti…
Oni nece znati….niko im nista reci nece…
samo ako im put ne pokaze onaj stari kisobran
nas, sto sve tajne nase zna, i cuva za nas.
Cuti…ne govori…u tisini je spas…

Zadrhtacu bez sumnje...
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
jer zivot ko tocak je,
zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
prepoznacu zvuk tvog klavira,
i melodiju koja mi srce dira.
Ali car tvoja nije samo u tome,u tebe
su utkane sve moje svetlosti,
sva nasa mastanja
nasa kucica na obodu neke
plodne stepe sa brezom na
sred dvorista ..
eh..to bih onda bila kompletna ja.

Mirisi te noci,
i ljubavi nase,
pretvorilo je nebo
u srebro
setih se…seti se