Moja poezija

Zelim da mi ovaj dan
bude suncan u srcu,uprkos mraku
koji vlada u mojoj dusi.
Zelim da mi ovaj dan i suncevi zraci osvetle
put ka tebi, iako su nam putevi
razliciti.
Zelim da mi ovaj dan tece kao
reka ka tebi, i prenese ti sve ono
sto osecam i cuvam za tebe.
Zelim….zelim da danas u ovoj
sumi beznadja, lazi i prevara osetis
toplinu mojih reci i
pronadjes put do nas.
Ja cu te cekati.

Ti znas da moj zivot si
moj san,moj osmeh
moj udah i izdah.
Pogled si moj u buducnost,
vodic si mojih misli,
mojih nadanja,zelje da stremim,
da tragam, da ucim i da se lako
ne predam onome sto me slama
Samo jedno ti nikada nece dati
tvoja dama, ne dam te zaboravu
niti dana, za sva vremena,
nikada postati neces ubijena uspomena,
zaboravljena.I nek zivot vodi me
ka prasnjavom putu po kome
kisa lije i vodi pravo u beznadje.
Niceg se ne bojim..sa srcem u
Srcu tvom I to bih radje.

Iz samoce moje izranjas niotkud..
I dolazis... nenajavljen u moje srce ulazis.
Ne uzimajuci nista, samo mi dajes.
Navikla na samocu, na dane bez vetra,
ja bojim se..
Plasim se vatre koja bije iz ociju tvojih..
i mami me da te dodirnem.
Budis me..
A cinis da... mislim da sanjam..
jer toliko ti si nestvaran...
Toliko nestvarne reci su tvoje..
Budis me, al ja bojim se da cu,
Kada otvorim oci ostati sama...
Da ce nestati dana
i da ce noci opet postati moje druge.
Da ce neke daleke duge ponovo ..
useliti se u moje oci.
Ne, ne zelim se buditi,
zelim da ova kucica nasa
bude kraljevstvo nase,
nasa palata od zlata,
a ja vila kao nekad kad sam budna snila.
Zbog tebe...

Kao na daskama pozornice,
ja zivim zivot posle nas.
Stavila sam masku na lice,
ogrnula plast.
Sad vise ne znam sta htedoh,
dal htedoh da postanem ti, ili
neko sasvim drugi, zbog sebe
ili zbog nas.
Jos uvek tumaram po mraku,
jos uvek, jer nege duboko u
srcu ja cujem ti glas.

Muzika moje ljubavi , ove noći svira za tebe,
zvono moje crkve zvoni samo za tebe,
najlepši zvuci tu se kriju , iz mog srca ka tebi idu
i pevaju ti iznad duge.Koliko u ljubavi covek
sebe da, a koliko toga uzme.
Na kantaru zivota ,svo zlato i srebro
sveta zameniti ne moze
Tvoj osmeh, i dodir meksi od svile.
Sama sam stavila okov na vrata svoje duse
nek zardjaju i neka skripe, kroz njih
ljubav jos lagano teče , rekom moje tuge.

Mislim da za novi pocetak kasno je.
Srce mi je kao stena,a dusa mi se
visoko kao soko vije,
i sve moje tajne vesto krije.
Trazicu nase ukradene trenutke,
vise nece biti prosli, kao da nikad
izgubljeni ne bejahu..celu vecnost
cu umirati, a biti ziva kao
golubica ranjena,u cijem srcu
raste trn.

Ne, ne trazi od mene da setim se
ljubavi nase.
Ne, nije mi zao sto nocas ne cujem
sum reke, i nije mi krivo sto ne videh
kako sunce probija svoje zrake kroz
sumu kroz koju prodjoh zatvorenih
ociju, kao avet.Ne, nije mi zao, jer ja
jos uvek trcim trku zivota…jos uvek.

Ne, ne trazi od mene da setim se
ljubavi nase.
Ne, nije mi zao sto nocas ne cujem
sum reke, i nije mi krivo sto ne videh
kako sunce probija svoje zrake kroz
sumu kroz koju prodjoh zatvorenih
ociju, kao avet.Ne, nije mi zao, jer ja
jos uvek trcim trku zivota…jos uvek.

Hodam nehodanim putem,
ne znam gde ce me odvesti,
ni zasto bas tuda idem
dok kisa uporno lije.
U glavi mi se roje misli,
nepovezane, ne znam sta zelim,
sta hocu. Dok hodam pitam se,
zasto bas ja,zasto bas meni,
da li je istina da postoji put
kojim se redje ide…
I da je to bas taj, moj put.
Kakva sam ja to zena,
kakav sam ja to covek
kad ne znam sta zelim.
Zasto nisam kao svi drugi
koji svoj put vec unapred znaju,
svesni su sta zele I streme ka tome.
Pogled mi je uprt u
crnu rupu na sred puta…tunel,
tunel kroz koji moram proci,
jer drugog puta nema.
Hrabro koracam,
kao da se nicega ne bojim,
a bojim se, bojim se svega,
slaba sam,ali bas zbog toga
jos hrabrije koracam…
da niko ne vidi moj strah,bojazan.
Ono sto me vodi, mislim da se zove…nada,
da ipak na kraju tunela
mozda ugledam i dugu.
Mozda ce je moje oko prepoznati,
mozda mi ona donese osmeh bar na tren.
Ako ga I ne bude…ma nema veze…dug je put.

Nikada nećeš saznati koliko te volim,
i zašto se bojim priznati da me je strah...
Nikada nećeš saznati
da te jos uvek čekam
svesna da sve je laz ,
nepriznajuci sebi koliko boli.
Nikada nećeš saznati za
prerezano mi srce,
za neizgovorena pitanja,
za eho u mojoj glavi,
zasto bas ja…i zasto bas ti.

Nisi uspeo sakriti srca drhtaj,
Iako daljina izmedju nas je.
Moja polovina srca zadrhtala je
u isti tren, u isti cas.
Nisi uspeo sakriti tu suzu
sto iz oka krenula je,
uprkos kisi sto u lice ti bije,
moje oko pustilo je more suza
u isti tren, u isti cas.

Jesen je,zlatnim liscem posuta,
setam po ko zna koji put,
kejom kraj Dunava.Trcis ka
meni veselog lica,pod nogama
tvojim cujem sustanje opalog lisca.
Svaki zvuk,nasa klupa,
sve podseca na nas.
Otvaram oci, izlazim iz sna,
istina je samo jedna
covek sa
psom i ja…

Jednom, kad godine prodju,
i kad vise ne budem imala
krepkosti u sebi, tada
kad taj trenutak dodje,
znam da ces mi silno trebati,
da cu te iz sanjalice moje
preseliti da bih
te konacno zaglila...
Znam da ce tada nasa
kuca zamirisati na tek
ispecen hleb,nasom ljubavlju
umesen.

Kako da odem, pitam se,
da li to snevam,ili budna
sanjam.
Kuda da odem,
kad ljubav moja
cudna je, kad od stene
jaca je.
Kako da ostanem,
da li nekoga da pitam
ili da nastavim da skitam.

Osmeh je tvoja lepota.
Talas ljubavi zapljuskuje me
kao more skoljku,
svaki put kad mislim o tebi.
Kad u meni bure su, kada
kroz moje srce vetar duva.
Zato si ti tu,
tvoje srce srmom optoceno,
biser nase ljubavi cuva

Zivot
kao sahovsko polje je,
belo-sreca, crno-tuga,
preplicu se radost i suze
kao noc i dan.
Sve je prolazno,brzo
se smenjuje.
U mojoj dusi,
jos uvek rat i mir,
kao na mirnoj reci
nemirni vir.
Da li sam budna ili
jos uvek snim, Kralj
na tronu je, dok bela dama
jos uvek sedi sama…

Vece...Soba okupana u prigusenoj svetlosti sveca.Senke se igraju po zidovima, na stolu vecera postavljena za dvoje..tvoj tanjir sa ljubavlju namesten.Miris svezeg hleba odise kucom, flasa omiljenog crvenog vina, dok se lagana muzika cuje. Zidni sat otkucava i najavljuje njegov dolazak..Sve mirise na ljubav,na ceznju. I onda..zvuk zvona..
On na vratima,osmeh koji potapa sve tuge sveta.Osmeh..koji me bez daha ostavlja i zagrljaj..koji obecava, koji me stiti od svih mojih strahova.Zagrljaj..i taj dobro znani osecaj da mu pripadam,da mi pripada...

Kada dodje noc,
sklapam ruke
kao ptica krila
da miris cveca
i zreloga voca
donese mi mir
i nadu
na krilima vetra
jedno novo sutra.

Potrazi me u ovom predgradju,
na raskrscu dve ulice,gde lipa je
svoje perle rasula, tu, gde nam je
leto dotaklo usne.
Potrazi me, u predgradju,gde
viore jedra od rublja i cveca, gde
sat je stao, a vreme se ne meri.
Potrazi me, jer vise nije vazno
sto godine su prosle,sto prasnjavi
kofer jos uvek ceka, jer ja sam
putnik bila u neka vremena lepa
i daleka.Putnik koji te jos uvek
ceka.

Pitanja u nedogled,
Hajde reci mi,osecas li ljubav?
Moze li joj se pobeci,kad
Su oci zacarane, misli ostakljene
Usne spojene u punocu neznosti.
Gde pobeci,kad cujem tvoje
Sapate u noci…volim te…suzo moja.
Evo I sad negde, kroz noc putujem
Na jedrima svojih snovidjenja…
Ka tebi…jedini moj.

Otkad te nema koraci moji lagani su
I necujni,kao oblaci sto hodaju nebom.
Kuda god da idem tvoj glas ja cujem,
tvoj smeh, tvoja neznost jos
odise mnome….pitam se,
da li krenuh ka tebi….ili onom
nasem….zauvek…

Jutro sam docekala nad praznim listom papira.
Ni molitvu, ni molbu ti ne mogu uputiti vise,
ni kajanje moje neces docekati.
Postavila sam zidove i granice
i znam da nisu originalne, ali
svi begunci iz zivota vesto ih grade.
Uvek kada suton proguta senke
i zivot za trenutak stane,
zamisljam svanuce jutro u rukama tvojim,
nebitno gde, jer takvo bi jutro svanulo u meni.
A onda onaj glas u meni prodorno vikne,
ustani, bezi, za istinu ti nisi,
u ovom svetu u kojem i ljubav pretvaraju u
laz i tugu.

Srcem kao perom, ispisujem
zivot kao pismo, na prasnjavom
stolu uspomena, dok crne kise
padaju na dusu,
i kvase jedini moj oslonac.
Stolicu na kojoj sedim.

Ponovo sedim sama, pod krosnjama
lipe iz moje maste. Njen miris mi
dusu opija i ne dozvoljava da misli
mi odlutaju u tamu plamena. Ta moja lipa
smiruje mi strast koja se uvek javi kad ponor
je medj nama.

Volim kada se sunce poigrava
Tvojom senkom u mojim mislima,
I kada mi misli lelujaju kao list na
vetru…sretna sam, jer znam da
staza kojom ides vodi pravo ka
meni.