Tebi voljena.....

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju

...i ako kazu nestao je ... nema ga ...unistili smo ga...rasuli pepeo njegov....smej im se u obmanuta lica...lazu...od senke meseceve stvoren sam....i samo sam se sakrio u oku tvom da predahnem,od progona, od borbi, lomova,pobeda....hej, ti si moja luka spasa...znas li to ludice sasava....v..... t. skroz ...ne obicno....WT onako beskrajno....ko zna od kad...oko moje jedino.....

Ti si moj trenutak, i moj san, i sjajna
Moja reč u sumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka-
Jer je san o sreći visi nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti ci cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis nit’ si postojala;
Rođena u mojoj tisini i cami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.
Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Beograda ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.

Ceo zivot nije dovoljan...
Da ti prenesem koliko sam ljubavi...
sacuvao za tebe...
negde...
onako, sa strane...
za ne daj Boze...
Sve reci koje znam...
ne mogu ti ni priblizno opisati...
kako se ceo svet...
suzio u tvoje oci...

Poželim ponekada s tobom zaplesati,
rukama te oko vrata zagrliti
i glavu na grudi
nasloniti ...srce tvoje osluhnuti,
čuti kojim ritmom tuče
poželim ponekad sjajne zvijezde
s tobom brojati i uz tebe
samo mirno ležati plavo nebo
gledati...tamo ću ti oči vidjeti
poželim ponekad misli tvoje čitati
u njih se zavući jer znam da
isto to i ti ćeš poželjeti...

Ja sam sličica koju zlatnim koncem prišivaš
na tapiseriju, majušna šara,
zabavni dodatak.

Ali sve na čemu ti radiš je čudesno.
I ja sam parčence lepote.

Tebi jedina moja ljubavi čestitam Božić sa pozdravom....

Mir Božiji , Hristos se rodi

Ja sve ovo vreme dugo
ziveh od toga sto te cekah,
i srce mi ne bese drugo
osim koraka tvojih jeka.

Ti I Ja
Kao listovi iste knjige,
kao rijec istog jezika, gramatika u pokretu
koji se radja, raste i umire da bi uskrsnuo.
Neizreciva, slucena i utekla stvarnost
koju je pregazila lopta vremena dok je sudbina
zaustavlja drscuci.

Vrstu mira s kojim te raspoređujem u sebi
nalazim u pogledu hrasta i šapatu krošnji,
iskonskoj stoljetnoj priči plodnih ravnica.
Ne preispitujem njegov početak, već odsjaje
svih kiša i huk svih vjetrova istinski sanjam
kako tvojom utrobom nižu predivne bisere.

Moram priznati, neiscrpne su visine misli,
neuhvatljive dubine srca iz kojih sada izlazim
i neiskorištena snaga mjesečine kojom klizim.
Sve bogatstvo što me pretače u divne osjećaje
i bezbrojni titraji nastali u pomaku vremena,
izvlače na moje dlanove najhrabrije pokušaje.

Ne uspijevam uvijek potpuno stići tvoje tijelo,
već krugovima plamenog prstena obuhvaćam
tvoj struk što se izvija neponovljivim žarom.
Prstima pomalo udišem toplinu mirisne kože,
oprezno skupljam svaku kap sjajnih uzvisina
i povremeno se vraćam, nudeći nove drhtaje.

Otkrivam, poru po poru, kako rađaš vatru,
kako pred moje dodire trčiš beskrajno zagrljena
i dočekuješ me optočena slatkim strpljenjem.
Uzdišeš preplanula i požudom izvijaš poljupce,
bojom strasti prekrivaš svako moje milovanje
i dušu obogaćuješ neponovljivim sazviježđem.

Kad me tako ovjenčaš ljepotom i skupiš u sebe,
pa ispod mojih vjeđa prisloniš nježni osmjeh,
izmislim način i postelju pretvorim u sanjalište.
Zakoračim pogledom hrasta tvojim obrazima,
dovedem šapat krošnji točno iznad naših pokreta
i zauvijek naše otkucaje srca pretočim u ljubav.

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Tamo daleko od pogleda ljudi
čuvam te
u dubini svojih grudi.

Tamo gdje ne može
ničija ruka ni oko
čuvam te
u svom srcu duboko.

Tamo gdje držim
sve što mi je drago
čuvam te kao najveće blago.

Tamo gdje se
najljepši osjećaji gnjezde
tvoje oči sjaje kao zvijezde!

"Moraš se naviknuti na to, malena..Na ljudsku nepravdu, na jecaj tuge, na časove samoće , na čekanje i razočarenja,na zvuk tišine jer sve je to samo život. Ako budeš sve previše uzimala srcu i davala sebe više nego smiješ, izgorjet ćeš kao tužni noćni leptiri, izgorjet će ono najljepše u tebi i neće ostati ništa, ni sjećanje na onu nekadašnju tebe. Obriši suze, ne troši ih gdje ne smiješ ,trebat će ti još u životu da te podsjete da si čovjek i da ono što se ljudskost zove u tebi umrlo nije, stavi najljepši osmijeh što imaš, udahni duboko i samo zaboravi.. Jer sretan je onaj ko ne pita puno, ko ne traži razloge, ko ne očekuje više nego treba, sretan je onaj ko ne poželi više od onog što mu život udijeli, pa bile to i mrvice sreće, opet, unijele su dašak topline u odaje tvog života, zar ne? Odaberi biti sretna, ma koliko puta mislila da ćeš umrijeti od tuge i boli, ipak sretni smo ili tužni onoliko koliko dozvolimo sebi da budemo.."